Naslovna  |  Projekti  |  Фељтон: Мирјана Ранковић Матовић – И када систем закаже, борба не престаје (6)
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Projekti

05. 10. 2020.

Autor: ObjektivNo1

Фељтон: Мирјана Ранковић Матовић – И када систем закаже, борба не престаје (6)

Већина припадника опште популације грађана Србије има у свом окружењу макар једну особу са инвалидитетом. И поред тога, стереотипи и предрасуде су присутни у великој мери што додатно отежава њихов социјални и економски положај, стављајући их на маргине друштва. А када се у све то "укључе" и бирократске процедуре онда се живот претвори у агонију којој се не види крај.

Инвалидитет је годинама међу најчешћим основима дискриминације у притужбама које грађани у Србији подносе Поверенику. У нарочито неповољном положају налазе се деца и жене са инвалидитетом, који су неретко жртве вишеструке дискриминације. Осим тога, у Србији је још увек присутан „стид“ када у породици имате особу са инвалидитетом. Та јака ментална баријера, односно страх од друштвеног одбацивања, прожима велики број породица нарочито из руралних средина. Када уз све наведно закажу и институције онда су последице оваквог односа према особама са инвалидитетом несагледиве.

Мирјана Ранковић Матовић, професорка књижевности, је тежак пут у ''борби са институцијама'' морала да прође два пута. Први пут када је након рођења ћерке, утврђено да дете има церебралну парализу и да та неуролошка оштећења узрокују трајни инвалидитет. Да би особа са инвалидитетом остварила неко право, које јој по закону припада, морате се суочити са бирократским процедурама, разним шалтерима, и оним познатим ''фали вам још један папир''. Све то некако подносите до момента када неразумевање и бахатост долази од оних који би требало да помогну у лечењу вашег детета, каже Мирјана и истиче један догађај из свог живота:

"Доктор код кога сам отишла да тражим упут за бањско лечење моје ћерке ми је рекао: „Да сте свесни, колико нисте, да ту нема помоћи, не бисте ми ни тражили упут.“ Тешко сам то доживела, али ме није поколебало да одведем своје дете на лечење у Рибарску бању. Уз рехабилитацију и третман који је тамо добила успели смо да јој оспособимо руке до те мере да може сама да се храни, да може да пише. Да сам послушала доктора моја Тања никада то не би успела,” присећа се Мирјана.

Деца са овом дијагнозом имају право на бесплатно бањско лечење до шесте године живота, после тога наш здравствени систем од њих ''диже руке''. Али, у исто враме то право без проблема користе стотине пензионера који често бањски третман користе рекреативно, док су родитељи принуђени да се сами сналазе и сопственим средствима плаћају лечење и опоравак деце.

- У Србији у којој живе углавном сиромашни људи, са ниским примањима то подразумева да морате да продајете оно што имате како би добили адекватно лечење, у земљи или иностранству. На то је и наша породица била принуђена, каже Мирјана и пита се ''да ли смо као људи просто „отупели“ или смо постали робови бирократског система па врло често заборавимо на људскост?''

Други пут се Мирјана Ранковић Матовић суочила са бирократским процедурама када је и сама, због животних околности и потпуно урушеног здравља, покушала да оствари право на инвалидску пензију. Наиме, због вишедеценијске праксе да поткупљени чланови лекарских комисија дају здравим људима решења за одлазак у инвалидску пензију и кривичних поступака који су због тога вођени, данас је остваривање тог права постала изузетно тешка и исцрпљујућа процедура. Потребно је много стрпљења, снаге и упорности да прикупите сву документацију и обавите неопходне прегледе.

„Услед оштећења кичме и кукова, уз јаку микроцитну анемију и тежак облик лимфедема више пута сам подносила захтев за инвалидску пензију,“ почиње Мирјана своју причу о ''новом ходу по мукама''. „Ходам веома тешко уз помоћ штапова и уз јаке болове. Лекари, чланови лекарске комисије, одбијали су да ми дају чак и боловање, а када бих споменула пензију тврдили су да ''бежим од посла''. Када сам коначно успела (опет на личну иницајативу) да дођем до специјалиста у Београду испоставило се да сам инвалид прве категорије. Добила сам трајно решење за инвалидску пензију, јер ми је, поред осталих проблема, оштећење кичме било толико да је чак било касно за хируршку интервенцију. Можда би мој живот сада изгледао другачије, можда бих била у стању да више помогнем свом детету да је неко хтео да ме чује,“ прича Мирјана и поставља себи и другима питања на која, по правилу, нема одговора. Бар не од оних који би требало да их дају.  


Иако и сама изузетно тешког здравственог стања, Мирјана и даље свакодневно брине о својој ћерки, а борба са „системом“ се наставља и даље, поготову у време пандемије која је захватила цео свет.

"Са пандемијом коронавируса чини ми се да је дошла и ''епидемија себичности''. Нико из надлежних институција се није сетио да нас позове и пита како смо а о некој помоћи и да не говоримо. Првих месец дана особе са инвалидитетом нису поменуте у медијима. Нисмо знали како да се заштитимо, како да лечимо наше основне болести, како да прихватимо новонасталу ситуацију... Да нам није било наших најрођенијих ћерка и ја не би имале основне ствари за живот. До продавнице нисам смела да одем јер припадам групи која је имала забрану изласка а, осим тога, ја и не могу да ходам дуже од педесетак метара. Потпуно смо били искључени. Буквално смо чамили сами,“ каже Мирјана.

Мирјана Ранковић Матовић, која је као професорка књижевности и сама писала текстове за многе специјализоване часописе, каже да се однос медија према особама са инвалидитетом мењао заједно са друштвеним приликама. Њен утисак је да медији игноришу у свом извештавању особе са инвалидитетом.

„ Да ли је у питању мањак времена или мањак финансијских средстава које медији издвајају за едукацију запослених о правима ОСИ, или се воде профитом приликом одабира тема у које сматрају да не спадају особе са инвалидитетом? Не знам, можда све заједно. Али, сасвим сигурно, за медије ови људи као да не постоје. Спорадично се појави неки текст или репортажа, као што је била о мојој ћерки која је и поред својих здравствених проблема израђивала иконе од зрневља, али и то је ретко. Овом друштву је потребно, пре свега,  едукације како би дошли до нивоа да људи схвате да, иако смо различити, смо сви ми истовремено једнаки. Једино тако се маже очекивати неки напредак,“ завршава своју причу Мирјана и поручује ''да чак и онда када цео систем закаже ви од борбе не смете одустати. Јер само континуирана борба, макар она била базирана на ретким појединцима, може довести до бољитка у животу особа са инвалидитетом и њихових породица.''

Наш закључак је да, упркос томе што се држава декларативно определила да кроз инклузивне јавне политике обезбеди друштвено укључивање ОСИ, и даље постоје снажни отпори прихватања таквог модела друштвене интеграције. Инвалидитет многи, нажалост, још увек схватају као болест. То је једно од поља где примена у пракси иде споро упркос вишедеценијским настојањима, пре свега самих особа са инвалидитетом, да објасне да је инвалидност стање а не болест. Једна од највећих препрека ка стварању инклузивног друштва јесу менталне баријере, а одмах потом бирократске процедуре које угрожавају основна демократска и људска права особа са инвалидитетом. За почетак, добар модел да се ове баријере уклоне је да се о њима говори, јавно и без страха од последица.

 


 

 Овај медијски садржај је реализован је уз подршку Министарства за културу и информисање Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Nema komentara.

Ostavi komentar

Vremenska prognoza