Naslovna  |  Projekti  |  Фељтон: Удружење Јефимија - дијагноза није прогноза (8)
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Projekti

07. 10. 2020.

Autor: ObjektivNo1

Фељтон: Удружење Јефимија - дијагноза није прогноза (8)

Пре двадесет година у Ужицу је основано Саветовалиште за жене оболеле од рака дојке "Јефимија". На почетку рада овог Удружења рак дојке је био табу тема, невидљива болест а често и "срамота" за жене. Последица тога је била касно откривена болест и велики проценат смртности. Данас је рак дојке тема о којој се говори са све мање предрасуда, а велики допринос томе дале су ужичке активисткиње Милеса Танасијевић и Нада Симеуновић, које су и саме прошле тежак пут до излечења.

Саветовалиште "Јефимија " је основано 1. априла, 2000. године као здравствени програм НВО ''Женски центар Ужице''. Њихов хумани мотив за рад била је психолошка подршка оболелим женама и олакшање проласка кроз процес лечења. У овом Удружењу сматрају да се подизањем самопоштовања и самопоуздања жене, кроз психолошке радионице, побољшава и квалитет њиховог живота. Пракса Саветовалишта ''Јефимија'' је јединствена у Србији јер пружа подршку женама од момента дијагностиковања болести до комплетног постоперативног тока и процеса лечења.

Милеса Танасијевић је чланица искуственог тима која, како каже, није имала овакву врсту подршке када је и сама пролазила кроз тешки период лечења. Није је имала јер, једноставно, није ни постојала. Сада, уз помоћ искуственог тима, помоћ и подршка почињу већ у Општој болници Ужице где се карцином дојке дијагностификује. Као облик подршке практикују се психолошке радионице, индивидуални контакти или отворени телефони.

- Посвећеност свакој жени је иста, без обзира на старосну доб, образовање, географску средину... Свакој жени се посветимо са истом пажњом, наравно водећи рачуна о индивидуалним потребама, каже Милеса и додаје: Када жена добије дијагнозу она у стању таквог шока не зна куда даље. Да ли је то крај њеног живота, крај света? Ја тада дођем код њих и кажем им: Ја сам једна од вас! Прошла сам тај трновит пут који вас очекује и ево ме ту поред вас!

Жене су најчешће у старту окупиране питањима као шта ћу како ћу без дојке, без косе... Дакле, фокус им је на физичком изгледу и индикацијама везаним за болест. Чланице тима им управо предлажу супротно, да фокус буде премештен на њихово оздрављење, да мисли буду позитивне јер оне обликују наш живот. Са оваквом искуственом, психолошком и моралном подршком нема те жене која се не може повратити из свега тога, само је неопходна њена снажна воља – поручују из тима ''Јефимија''.

Још једна чланица искуственог тима, Нада Симеуновић, своју подршку базира на личном искуству.

- Пре двадесет година, када сам се и сама суочила са овом болешћу, оно што ми је највише недостајало су праве информације. Када је отворено саветовалиште добила сам једно писмо са важним информацијама које су се односиле на моју болест. То је била моја светлост у тунелу јер сам на свако питање и сваку моју дилему могла да нађем одговор. Колико је то важно рећи ћу вам на овом примеру. Да ми је неко одмах после операције показао како да радим вежбе, моја лева рука би данас била у много бољем стању. Нажалост, тада није било овог тима, али данас ми у тај облик рехабилитације упућујемо жене већ првог дана после операције, па су и резултати много бољи, каже Нада. 

Опоравак жена код којих је дијагностикован рак дојке не може се посматрати ван контекста њеног положаја у друштву. Иако је остварен значајан напредак у еманципацији жена, остало је још много простора где се жена налази у подређеном, угроженом па и у потпуно нехуманом положају. Патријархална друштва и даље покушавају да остваре вечиту тежњу да жена остане заробљена у приватној сфери, везана за кућу и децу, да “служи” мужу и породици, да се жртвује, да буде неприметна и себе држи на дну лествице у свом систему вредности. Основни задатак је да се тај модел вредновања промени и да жена себе постави на врх вредносног стуба. Да упозна себе, своје жеље, слабости... и да све то прихвати и заволи.

- Признајем, за мене је то био страшан тренутак када сам спознала да ја немам љубави за себе, да нисам чак ни свесна свог постојања. Данима сам плакала, али сам кроз вежбе у психолошким радионицама научила да прихватим и заволим себе. Од тада се променио мој свет и многи пређашњи ставови о животу и његовим вредностима, каже Нада Симеуновић.

Као што је светска пандемија изазвана вирусом Ковид 19 оставила последице у многим сферама живота, тако је утицала и на редовне активности Удружења ''Јефимија''. Највећи проблем је како у овим условима успоставити директне контакте који су, као један од модела подршке, изузетно важни. Милеса Танасијевић, као здравствени радник, успева да и у овом периоду посећује жене док су болнички пацијенти, али сасвим сигурно то није у мери каква би била у редовним околностима.

Док се наши животи не врате у редовне токове, а и након тога, чланице искуственог тима ''Јефимија'' имају важну поруку за све жене које се суочавају са овом болешћу, а то је да се ''никада не враћају у ципеле које су носиле, да их што даље баце, да прихвате нову себе и тако корачају кроз живот''.

 

 

Овај медијски садржај је реализован је уз подршку Министарства за културу и информисање Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Nema komentara.

Ostavi komentar

Vremenska prognoza