Naslovna  |  Blog  |  Kolumna Biljane Stepanović: Kako se predsednik odlepio od realnosti
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Blog

15. 09. 2017.

Izvor: Nova ekonomija

Kolumna Biljane Stepanović: Kako se predsednik odlepio od realnosti

Sve ima svoju cenu, notorno je pravilo ekonomije, a pre svega zdravog razuma. Seljaci su taj fenomen opisali znatno ranije od ekonomista – „kako seješ, tako ćeš požnjeti".

To praktično, u našem slučaju, znači sledeće: pet dugih godina vlast oličena u Aleksandru Vučiću seje isključivo populizam, lažna obećanja bez mere i smisla, optužuje sve redom koji upute ma i najmanju kritiku i uopšte se ne trudi da sakrije da je jedini cilj opstanak na vlasti. U tome se ne biraju sredstva i ne pita za cenu. Kad na taj način vodite državu, ceh stiže na naplatu: umesto obećavanog „grandioznog" rasta od 3,5 odsto ove godine, ispalo je da smo od početka godine ubedljivo najgori u regionu. Srbija je zabeležila privredni rast u prvom polugodištu od mizernih 1,3 odsto, dok je Rumunija rekorder sa 5,7 odsto. Najslabiji rezultat, izuzimajući nas, ostvarila je BiH sa rastom od 2,7 odsto.

O ovome nam predsednik Vučić ne govori ništa. Niti ga ko pita. Ali zato govori o tako dramatičnom rastu zaposlenosti da ćemo posle Rumuna i Bugara sad morati da „uvozimo" i Albance kao radnu snagu jer kod nas ima toliko posla da nema dovoljno radnika. Odnosno, nije baš da ih nema, nego su Srbi lenji, neradnici i uopšte nesolidni i to već počinje opasno da nervira našeg predsednika. Pa kao razočarani roditelj koji je sve uložio u svoju „decu" a ona mu tako vraćaju, mora da nas kritikuje preko svojih autorskih tekstova objavljenih u kontrolisanoj štampi. Ipak, uprkos našoj lenjosti i neradu, vlast je uspela da obori nezaposlenost na svega 10 odsto.

Na stranu moralni problem što očajne ljude kritikuje za nerad čovek koji, doslovno i bukvalno, u svom životu ništa izvan politike nije radio, a svog prethodnog političkog rada i onoga što je tada govorio i sam se odriče (uz novo uvredljivo obrazloženje da „samo magarac ne menja mišljenje"), ali ovde imamo konkretan logički problem: kako toliko raste zaposlenost u zemlji čija privreda toliko slabo napreduje, da bi se to moglo nazvati nazadovanjem? Prema ekonomskoj teoriji koju je potvrdila i praksa, uvek prvo kreće ekonomski rast, pa se to posle izvesnog vremena odrazi i na rast zaposlenosti. Ne događa se da zemlja stagnira, u odnosu na uporedive zemlje čak i zaostaje, a da u isto vreme beleži rast zaposlenosti. Jer – gde se zapošljavaju ti ljudi ako se u privredi ne otvaraju nova radna mesta?

Jeste, zapošljava se stranačka vojska po javnom sektoru, jeste, u ovoj državi lica koja botuju po društvenim mrežama izgleda dobijaju i 80.000 platu i besplatno letovanje, ali to ipak nije dovoljno da objasni ovaj fenomen.

Prema podacima istraživanja iznetim u ovom broju "Nove ekonomije", među onima koji ipak nalaze nekakav posao najviše ima mladih od 15 do 19 godina (deca koja rade poslove najnižeg kvalifikacionog nivoa) i starijih od 65 godina, dakle penzionera primoranih da i posle svog radnog veka rade bilo koji posao za bilo koji novac. Ona grupa koja bi trebalo da se zapošljava, a ne da uči školu ili uživa u zasluženoj penziji, dakle stanovništvo radnog uzrasta, evidentno odlazi iz zemlje. Za samo godinu dana, njihov broj u Srbiji smanjen je za skoro 76.000, a od 2014. godine do sada za čitavih 146.500 ljudi. 

Rast broja zaposlenih beleži se u manuelnim i poljoprivrednim zanimanjima. U zemljama koje vode takozvanu ekonomiju znanja i podstiču inovacije, najniža stopa nezaposlenosti beleži se kod visokoobrazovanih ljudi. Kod nas, obrnuto – najmanje nezaposlenih ima među nekvalifikovanima. I to je rezultat rada ove vlasti, oličene i personalizovane u Aleksandru Vučiću. Zemlja koja forsira lažne diplome i besmislene „doktorate", zemlja koja strancima daje subvencije za namotavanje kablova, koja zapošljava galeriju živopisnih likova po partijskoj liniji, čiji predsednik (e ovo je za Ginisa) radi PR za stranu trgovinsku radnju, a svoje građane u inostranstvu „reklamira" kao jeftinu radnu snagu, sasvim svesno ide u tom pravcu. Pitanje je za širu analizu zašto se to radi. Namirivanje najvernijeg glasačkog tela samo je deo odgovora.

Šta je kod ove „strategije" problem - nekvalifikovana radna snaga dobija i minimalne plate, samim tim ima minimalnu kupovnu moć, što za rezultat ima stagnaciju privrede, jer za robu nema platežne tražnje. I onda, mic po mic, ozbiljni investitori zaobilaze Srbiju pošto em nema pravne sigurnosti (dakle rizik poslovanja je veliki) em je stanovništvo siromašno pa nema ni zarade koja bi eventualno kompenzovala taj rizik.

Ova logička razmatranja, međutim, više nemaju ni smisla. Aleksandar Vučić je za ovih pet godina „ispalio" toliko podataka koji nisu tačni, dao toliko proizvoljnih ocena, toliko lažnih obećanja, da je obesmislio svako praćenje, a naročito analiziranje onoga što govori. Uspeo je da obesmisli čak i funkciju predsednika Vlade. Zato smo tu gde jesmo – realni život i ono što on govori a kontrolisani mediji prenose, idu sad već na dva potpuno odvojena koloseka.

Nema komentara.

Ostavi komentar

Vremenska prognoza