Naslovna  |  Blog  |  БЛОГ: Дишанов писоар образовања или број 24601?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Blog

11. 05. 2019.

Autor: Др Катарина Мајсторовић

БЛОГ: Дишанов писоар образовања или број 24601?

Мој текст има исте адресате- драги људи добре воље, ведру вам и сунчану свакодневицу желим! Делује утопијски ових дана у нашој Србији, како метеоролошки гледано, тако и суштински. Прошли пут сам се огласила поводом јавног изјашњавања једног лекара како је нечасно понашање у ствари позив части. Скандали у сфери моралности и процењивања аршинима етичких вредности више не постоје, јер је, нажалост, неморал постао природно друштвено окружење. Иако тако ствари стоје, са тим не смемо да се миримо. Ја данас реагујем на тазу изјаву која се тиче крађе доктората, тј. кићења туђим перјем у домену врхунских академских остварења. Реагујем, јер очигледно не умем да читам новинске објаве тако да звуче смислено. Није важно ко су актери, важно је шта је ту начелно по среди. Ево шта ме начелно буни.

„Ништа ново под Сунцем!“- једна је од старих мудрости чији се смисао може применити и у контексту научног рада. Писати научни рад значи баратати темељно постојећим  знањем из дате области. Такође, потребно је имати у себи љубопитљивост детета, имагинативне и некада емпатичне способности. Треба на себи својствен начин сагледати чињенице, обухватити проблеме, пустити да из опште познатог миљеа провире нове финесе, јер су открића баш нових чињеница јако ретка. Зна се шта сваки ниво академске писмености од аутора захтева и за какве се конзументе пише. Нисмо увек у могућности да рад објавимо у врхунском часопису, јер су се у критеријуме за оцењивање радова прокријумчариле лажне вредности које немају везе са науком и истраживањем. Тако да не пишемо штелујући према часопису, него „штелујући“ према темељима образовања које носимо. Али у својој тишини, у даху властитог интелектуалног поштења, јако добро знамо који су нам домети, и шта нашу душу због тих домета обузима.

Шта значи „украсти докторат“? Најпре, постоје области истраживања у којима израда доктората подразумева примену некакве опште схеме, налик template-у, чији је садржај, попуњавање те схеме, оригиналан допринос аутора. Насупрот томе постоје области у којима израда тезе подразумева да свако слово и распоред поглавља који је аналитички осмишљен јесте дело аутора, и његов лични ризик пред комисијом која га оцењује.Свако слово доктората сањате, прочитате га након осмишљавања толико пута, да морате да га дате људива којима верујете на читање, јер сами више ту не разазнајете грешке, знате га напамет. Данас тезе пролазе вишетапну евалуацију. Најпре се оцењује приказ тезе, затим се преко самосталних истраживачких радова прати њена израда, да би се на крају теза као комплетно израђена бранила пред комисијом. У међувремену је текст дисертације одређено време на увиду јавности, када је подложан строгом суду критике и анализе од стране шире академске заједнице. Најзахтевнији део посла је свакако одбрана приказа, уколико заиста имате идеју и ниво академских способности да ту идеју до краја реализујете. Зато се одбрана приказа оцењује као на испиту, нумерички а не описно, и тиме се одређује степен поверења комисије према докторанду, поверења према његовим способностима да до краја реализује започето и детаљно испланирано. Одбрана саме тезе се оцењује једино укупним постигнућем, што значи да сте успели или да нисте успели да је одбраните, описно, без нумеричких детаља. Опростите што побрајам ове детаље из свакодневице једног некадашњег студента и тиме ризикујем да будем проглашена досадном или хвалисавом. Али ми заиста, у светлу таквих, можда сувишно изговорених ситница, заиста није јасно како је могуће да неко „украде докторат“!? Пошто свакако нисте „лаке забаве жељно мњење“, јасно бам је да је у тој крађи морало да учествује много људи који су расположени, и то више пута, да нешто прећуте, не уоче или прогласе нечим што то у ствари није.  У сваком случају ту се ради или о нестручности, па су оно који крађу нису прозрели мимо своје воље у њој такође учествовали, или о нечасном и незаконитом понашању.

Хајде сада да видимо шта то значи када је реч о самом покретачу крађе, докторанду који претендује на титулу доктора наука. Шта је он учинио? Увек када се ради о етичкој процени крађе, пада на памет чувени случај Игоовог Жан Валжана. Он је украо хлеб јер је био гладан. И добио је пет година затвора. Због четири неуспела покушаја бекства, мотивисаног бригом о сестри и њених седморо деце, добио је још 14 година робије. Након тога је од бискупа украо сребрнину, али га је овај прикрио и дао му још и свећњак, како би му пружио прилику да буде бољи човек. И Жан је постао градоначелник једног малог места. Нема дана да се није кајао, а на кривицу га је подсећао полицајац Жавер, који га је препознао као бившег робијаша, и ословљавао га његовим личним бројем из затвора, 24601. Мотиви овог лопова многима изгледају као оправдане и олакшавајуће околности. Али крађа није због тога престала да буде крађа. И поред успеха до кога су га лаж и крађа довели, он је преступник. Рационалност његовог избора је можда оптимална, али етика му није јача страна, и њена мерила је прекршио. О томе сведочи грижа савести која га не напушта. У актуелној ситуацији, мотив за крађу доктората, који год да је, не може се сматрати олакшавајућом околношћу. Шта добијате докторском титулом иза које не стоји ништа осим жеље? Да ли је она услов за обављање посла политичара или је само некаква наопака храна за несигурни его? Докторска титула јесте формални услов за обављање одређених послова, па је тако потребна, али сви знамо да ниједан добар професор није добар захваљујући том нужном али не и довољном, формалном услову. Ако докторат не припада појединцу чије је академско чедо на суштински начин, онда је он само перје којим се појединац кити, па тиме беспотребан и оптерећујући украс. Тај украс свакако обавезује. Ако је то лажно, туђе перје, онда вас обавезује на скарадан начин, јер не разумете тај обавезујући захтев. Није поента китити се, него дорасти да украс понесете, да то заиста и буде украс, а свакако да је у домену врхунских академских резултата докторат украс који изузетним појединцима пристаје. Колико не могу да разумем мотив крађе доктората, показаћу само једним сугестивним, лажним питањем: зашто Жан Валжан није украо редак и скуп тартуф како би удовољио својим непцима, већ је украо хлеб?

Које су последице овог чина по друштво? Најпре које друштво? Оно које негодује или оно које одобрава, па тако у крађи учествује? Ако друштво процењује која ће комисија и на основу којих критеријума крађу градирати, одређивати јој нијансе, по механизму аргумента „клизаве падине“, то друштво је већ у проблему. И то друштво, трагајући за начином на који ће, без обзира на сулуду мотивацију сујете, крађу третирати као малу крађу, крадуцкање, док је не прогласи не-крађом, већ је у великом проблему и већ нема критеријум. У таквом друштву врхунски плодови образовања не препознају се као врхунски. У таквом друштву се норматив штелује према реалности. А накарадно је да тражимо норматив како би се реалност у њега уклопила. Норматив је пре реалности, вредности су пре поступака и праксе, категорије су старије од других појмова. То доказује да таквом друштву мањкају баш основна знања. Измакнете ли образовање са ових солидних темеља, имаћете један ужасан конгломерат лажних лица која траже свог писца у овој хаотичној игри, у којој ни сами виновници таквог хаоса више неће моћи да се снађу. Зато не дајмо темеље!!! Драги људи добре воље, молим вас да не дозволите да се процењује да ли је крађа 124 случаја када не цитирамо текст, да ли је сличност 16% крађа, или је 4500 речи које су без наводника преузете крађа, или је плагирано 6,97% текста, па то јесте или није крађа, него је крадуцкање. Подсетићу нас све, да је образовање громада, и да се као таква не да начети оваквом, за потребе оправдања одређених случајева злоупотребе, осмишљеном  статистиком. Сократ је знао да му правичност и знање нико не може узети, па је поднео лажне оптужбе, зато што је знао да истина има свој пут, који силином своје властите снаге крчи. Ко живи у храму знања, његово је место ту, и нико му га статистиком не може одузети. Али је задатак таквих људи да буду лучоноше, и друге проведу кроз изазове лавиринта мисли и идеја. То је лепота научног истраживања. Ти људи треба да представљају образовни систем једног друштва. Ако пут показују људи који руше темељ, будите сигурни да у том мраку ништа нећете видети.

Жан Валжан је био лопов који се покајао. Украо је да би преживео. Украо је хлеб да не би умро од глади, а био је одговоран за још осам живота. Покајао се у систему у који је јасно знао да се крађа кажњава и био је кажњен. Крађа доктората нема егзистенцијални мотив. Допуштамо ли ову крађу? Допуштамо ли да образовање нема вредност и да лаж може статистички да избледи? Ако допуштамо, сечемо грану на којој седимо сви, без изузетка, а о томе одлучују сујетни, који ће, за разлику од нас осталих, потонути узбурканих сујета. Допуштамо да живимо у друштву у коме није јасно да се преступ кажњава, таман и да је мотивисан жељом за голим опстанком. Естетиком гледано, да буде привидно лакше, сматрамо ли кићење туђим перјем у образовању новим естетским трендом, диктатом нове парадигме  нове обичајности, аналогне неком новом Дишановом писоару, или нам ипак буди сећање на кривицу коју нисмо признали, јер смо заташкали да смо носили некакав број, 24601? 

Катарина Мајсторовић,

доктор филозофије- етичар

(можете ме и без др потписати)

Nema komentara.

Ostavi komentar

Vremenska prognoza