Naslovna  |  Blog  |  BLOG: Mali ekran
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Blog

15. 12. 2013. Srbija

Autor: ObjektivNo1. - Danka Šušić

BLOG: Mali ekran

Da li se iko sa setom seća vremena kada je TV prijemnik bio retka stvar...?

Na prste su se mogli izbrojati oni, koji su imali televizor. Crno beli, naravno. U odnosu na današnje modele, prvobitni bi se već mogao svrstati u muzejski primerak. Nezgrapan, sa izbočenim ekranom, proizveden u elektronskoj industriji, u Nišu. Stajao je na počasnom mestu u kući, kao uvaženi član porodice. Na njemu, obavezno, milje na pero, koje je skrivalo dobar deo slike, pa su se s mukom čitala slova u titlu filma. Ali, heklani milje se nije sklanjao, jer je predstavljao savršenu podlogu da se postave keramičke figurice, vazice i kičerajske drangulije, donošene tih godina iz Trsta. To je već tema  za drugu priču...

Televizor, dakle.

Nekih kasnijih godina, osim prvog, uveden je i drugi program RTV Beograd  koji se mogao pratiti samo uz pomoć sprave zvane stabilizator  ili sobne antene što je podsećala na monument iz Šumarica. Ta antena je uobraženo odgurnula sa televizora figure konja u trku i jelenova sa okrnjenim rogovima.

Šta se gledalo? Gledalo se ono što je zahtevao režim, ono što je dopuštala cenzura. Obavezno, govori druga Tita u fabričkim halama i brodogradilištima. Ti govori su trajali i trajali, a bivali su i reprizirani. U novogodišnjoj noći viorile su se u zajedničkom kolu sve nošnje naroda i narodnosti tadašnje SFRJ. U ponoć, zdravica: drug Tito pleše, potom puši tompus i podiže čašu šampanjca, poručujući da će naredna godina biti još uspešnija, na ekonomskom i društvenom planu.

Proslave Božića tada nisu postojale.

Pred poskupljenja osnovnih životnih namirnica emitovani su, na oba programa, ratni filmovi. Tako se građanstvu nametala misao, što je i bila svrha smišljene akcije, nek poskupi, samo da rata ne bude...

Šta imamo danas?

Imamo LED ekrane, ravne i zakrivljene. Sa ekrana, u okviru javnog servisa i dalje cenzurisanja i režimska nametanja. Ako za model uzmemo rečenicu sa nekom vrstom produženog boravka, jer se ista ponavlja tri dana, to izgleda ovako : taj i taj, sutra ide; sutra: stigao je; prekosutra : bio je, a u slobodnom prevodu označava ispiranje mozga, urbanije - čip.

Počelo je manijačko otvaranje privatnih televizija i histerična trka - ko će više da plati pljuvanje neistomišljenika. Nastala je agonija koja će televizija imati voditelja, bez dlake na jeziku, kome obavezno veruje zaslepljena masa. Počelo je takmičenje čija će metresa zauzeti silikonsku pozu i saopštiti u dve rečenice kakvo nas vreme očekuje. U dvadesetak izgovorenih reči, oko tridesetak grešaka. Ali, njene prekrštene noge, veštačke trepavice i usne natopljene sjajem, u užagrenom pogledu nesrećnika s druge strane ekrana, rasteruju oblake nad Srbijom.

Tu su i reklame!! Od mobilnog telefona, do kafe, od pelena, do belog luka na akciji, od volumena kose, do afričke šljive, od povoljnog kredita, do lekara ili farmaceuta. Dužina trajanja reklamnih spotova  anulira emisiju koja se gleda.

Ono što počinje već da muči  jesu sve prisutniji apeli za pomoć. Većina emisija na  televizijama startuje rečima: do skora, sve je bilo u redu... odnedavno, sudbina se poigrala... Da bi se stvarnost izmenila, jedne večeri je potrebno 180000 evra, druge 45000, treće 18. Pomozi, gladna Srbijo...

A neko će već, ko se bavi statistikom, na nesreći drugih izračunati koliko miliona evra građani čuvaju kod kuća.

Zašto ta ista statistika ne objavi podatak koliko je ljudi sa problemom, koliko je sredstava odvojila Država, da im se pomogne?

Dete koje plače.

Ima li tužnije slike na TV ekranu?

I van njega...

Komentari (1)

ostavi komentar
sre

18.12.

2013.

anonymous [neregistrovani] u 20:29

...

realno!

Odgovori

Ostavi komentar

Vremenska prognoza