Naslovna  |  Blog  |  BLOG: Gde god vidiš zgodno drvo, ti ga poseci, ili kakve veze imaju Čačak i Brazil
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Blog

12. 11. 2015. Čačak

Autor: Đorđe Šipetić Izvor: ObjektivNo1.

BLOG: Gde god vidiš zgodno drvo, ti ga poseci, ili kakve veze imaju Čačak i Brazil

Ako je neko pomislio, na osnovu naslova da ću govoriti o plažama, Kopakabani, lepim devojkama Brazila, kafi ili fudbalu, moraće da pogleda brazilski film ''Odredi smrti-B.O.P.E''. Ako malo šire sagledamo, videćemo da postoje velike sličosti između ova dva grada, države - lepe devojke, poznati sportisti, prelepi predeli, sjajni ljudi, ali postoji i druga strana medalje u oba slučaja.

U slučaju  Čačka postaje prepoznatljivija strana, jer je postao grad koji je prvi po  stopi samoubistava u zemlji, a verovatno i u Evropi, grad odbojan za mlade ljude, grad muzičke i kulturne zagađenosti, grad gde je korupcija privredna delatnost. U pomenutom filmu je odlično opisana slika čuvenih brazilskih ''favela'' - užasna urbanistička mesta(mada,tu nema ni traga od urbanizma), gde ljudi žive jedni drugima na glavama, bez uređene infrastrukture, bez jednog kvadrata zajedničkih, socijalnih površina, mada je prisutna značajna inetraktivnost među stanovnicima. Ne kažem da je zbog ovoga prisutna ogromna stopa kriminala, ubistava i samoubistava, tone droge i vojnog naoružanja u ovim naseljima, ali svakako da nije slučajnost da se ovakve društvene patološke pojave javljaju uvek u ovakvim i sličnim naseljima širom sveta.


Čačak (i Srbija) je odavno krenuo stopama brazilskih favela. Doduše, na neki svoj način. Nepostojanje blokovskih naselja, usitnjene parcele sa neuglednim zgradicama bez traga zelenila na svojim parcelama, anarhičnost u gradskim vizurama i uređenju prostora, uništavanje gradskih slobodnih prostora i graditeljskog nasleđa, nepostojanje, ili izigravanje kontekstualnih parametara,  odsustvo kontekstualne, ili bilo kakve arhitekture u novoizgrađenim objektima(grade se isključivo objekti ''za svaki dan'', u najboljem slučaju), podilaženje željama ''investitora'',što često podrazumeva kršenje osnovnih načela struke, zloupotreba sredstava od instrumenata uređenja i upravljanja građevinskim zemljištem, i mnoge druge urbanističke patološke pojave oblikuju jedinstven i originalan stil kod nas koji možemo nazvati – čačanske favele.
Urbanizam u Srbiji, a naročito u Čačku je potpuno nespremno dočekao prelazak iz socijalizma u kapitalizam. I dok se urbanisti uređenih  zemalja, manje ili više uspešno bore i obuzdavaju  silovite nalete krupnog kapitala, ovdašnje vlasti, pored anesteziranih urbanista, ne uspevaju ili ne žele da obuzdavaju privatni kapital, a koji je pritom daleko od krupnog.

 

 

Dok je u uređenim gradovima, privatni kapital ukroćen i usmeren, kod nas se on pojavljuje kao predator, pa nam zbog toga grad iz godine u godinu sve više liči na pomenuta brazilska predgrađa. Naravno, ne treba gajiti iluziju da je urbanizam u socijalističko doba bio idealan, daleko od toga. Brojna divlja naselja, pre ostalog, samo su jedan od mnogih relikata tog vremena, ali najbolje ilustruju svu pogubnost suzbijanja privatnog kapitala, kao i ''normativnog''urbanizma, odnosno social-utopijskog pogleda. Njegova(privatni kapital) ponovna obnova bila je neophodna i činila se kao spasonosno rešenje; barem u teoriji. Međutim, ono što se desilo u Srbiji devedesetih, a naročito posle 2000.god. nikako se ne može okarakterisati poželjnim. Dok je tokom ovog prvog pomenutog perioda, sreća u nesreći bilo to što se malo gradilo, pa se nije desila prevelika nepopravljiva šteta, kod ovog drugog perioda privatni kapital je bio u ulozi pomahnitalog, neobuzdanog predatora na gradove i gradski prostor.

 

Neoliberalizam se u Srbiji pojavio kroz svoj najgori oblik, u punom obimu, pa je tako i uređivanje gradova bilo na ''meniju'' ovog ekonomskog vikara postmoderne, epohe koju Srbija nikako da izleči. Sve to pod izgovorom maksimizacije profita i zakona slobodnog tržišta, jer kako kažu – tako je svuda u svetu. (prim.aut. – pomodarstvo je jedna od najpojavnijih odlika malograđanštine, čiju bih etiketu zalepio protagonistima ove teorije o potpuno slobodnom tržištu, i ''kako to mora, jer je tako u svetu''). U krajnjoj liniji, ta maksimizacija nije sporna, ali kada bi bila obuzdana, kada ne bi bila neograničena, kada bi odnos društvenog i privatnog interesa bio razumno izbalansiran. Ali na delu imamo upravo zatiranje svih društvenih, i urbanističkih vrednosti koje nam je ostavio period premoderne i moderne(prim.aut-daleko od toga da su ove epohe bila sjajne, naročito epoha moderne, ali se ne mogu poreći mnoge vrednosti koje su ostavili iza sebe).

 

U Čačku je evolutivni proces, prerastanja jedne palanke u ozbiljan grad veoma spor i traje već decenijama. Daleko od toga da su ovi redovi u službi blokade izgradnje grada, naprotiv. Ona je neophodna, ali ovakva kapilarna, a stihijska izgradnja kakva je prisutna u Čačku, i drugim gradovima, je, malo je reći, nepoželjna. U Čačku je,  trenutno , na delu zatiranje poslednjih tragova pozitivnog urbanizma.  Rušenje svih načela i suvereniteta struke, zanemarivanje opšteg i javnog dobra, pisanje zakona i planova, i tumačenje istih prema narudžbinama urboprofitera glavni su elementi mehanizma na kojima počiva današnji urbocid, kako u Čačku, tako i u mnogim gradovima Srbije. Zelene površine i drugi slobodni prostori su omiljeni plen ovdašnjih ''skorojevića'', tkz.uspešnih biznismena, koji su spremni zarad minimalne razlike u zaradi, u odnosu kada bi taj objekat gradili na mestu trošnih kućica u gradu gde bi morali da ponude nešto za kompezaciju, da unište svako dečije igralište, svaku parkovsku površinu, svaki krajolik. Ne treba gajiti iluzije da će se oni, uz pomoć svojih privatnih političara, predstavnika vlasti, zaustaviti kada potroše ovo malo preostalih slobodnih površina u oazama uređenih naselja; odmah zatim, na red dolaze preostale parkovske površine, trgovi, platoi... Jednostavno rečeno, neoliberalni kapitalizam je pokazao svoje pravo lice i na polju urbanizma.

 

 

 

Slučaj ''Kaluđerice'', ili kako je kada je vlast nenarodna


Naselje ''Kaluđerice'' je jedno od čačanskih oaza blokovskih naselja, otvorenog tipa, koji ima skoro sve uslove za kvalitetno stanovanje (prim.aut.-imao bi sve da su vizioneri iz socijalističkog perioda predvideli da će ljudi jednoga dana voziti kola, odnosno parkirati, i da se energije ne sme rasipati) – dobru insolaciju i provetrenost, funkcionalne stanove, potrebne zelene, i druge slobodne površine neophodne za socijalizaciju ljudi, itd. Prema GUP-u Čačak, zelene površine na teritoriji Čačka su ispod poželjnog minimuma, naročito u centralnim reonima grada, a nova rešenja nisu ponuđena, šta više, te površine će se još više smanjivati zbog loših planova nižeg reda. U takvoj atmosferi, svako odgovoran ko zaista vodi brigu o gradu, njegovom prostoru i društvenom interesu bi zaštitio preostale površine ovog tipa. Pored toga, morao bi da usmerava kapital u izgradnju delova grada pored kojih nas je sramota da prošetamo sa gostima iz drugih gradova, a svakako ne bi smeo da dozvoli preizgrađivanje, tačnije uništavanje već formiranih, pritom i lepih arhitektonsko-urbanističkih kompozicija koji su inače prava retkost u Čačku. Naravno, kako to obično biva i kako je već napisano, u neoliberalno doba zakoni i podzakonska akta se donose pre svega u interesu privatnog kapitala, često unapred naručeni od od istog, zanemarujući javni i državni interes i marginalizujući struku.

 

Tako je i u ovom slučaju resorni zakon, protivustavno(prim.aut.-subjektivan utisak) onemogućio stanare ovog bloka da ostvare pravo na zemljište za redovnu upotrebu(zemljište oko zgrade, prilazi, parkinzi i dr.), odnosno grad je dobio na poklon svo zemljište u ovom bloku, izuzev onog ispod objekta(koje je inače veoma korisno). Tako je grad postao dejure vlasnik, iako su defakto to stanari koji ga decenijama održavaju i koriste. Ako pretpostavimo da je zakonodavac imao najbolju nameru, tj. da se od tog zemljišta, recimo napravi neki društveni, socijalni sadržaj koji bi mogli da koriste i građani van ovog bloka, što jeste bio slučaj, da li to znači da grad treba da zloupotrebljava taj poklon, i cepajući parcelu deo po deo prodaje ga privatnom, uglavnom ''burazerskom'' investitoru, i time nepovratno uništavajući uslove stanovanja autohtonih stanara, i ne samo njih već, posredno i celog grada preizgrađivanjem parcela i kroz uništavanje preostalih zelenih i slobodnih površina?! Nadležni ne vide ništa loše u ovoj aferi, mašući papirima koji, navodno dokazuju da je sve u skladu sa zakonom. I tu je možda i najveća tragedija! Tragedija, jer svode ovaj problem na fiskal i administraciju! Možda ni to nije slučajno, jer u moru administrativno-pravnih magli i rupa ne može da se vidi suština problema, ovde izložena, ili što bi narod rekao – ne vidiš drvo od šume.

 

 

 

Potpuno je jasno, i razumljivo da gradski oci, koji nemaju suštinskog razumevanja za kulturu u gradu, niti obrazovanosti, neće imati razumevanja ni za arhitekturu kao temeljnoj oblasti kulture i umetnosti i uopšte prikaza kulturnog i duhovnog stanja u gradu, niti za urbanističku, i zemljišnu politiku kao civilizacijsku praksu proizvodnje prostora i gradova, ali je tragično da oni budu svedeni na fiskal i na administrativnu delatnost. Stoga, ne treba da čudi obimna muzička, vizuelna i duhovna zagađenost javnih prostora u gradu. Kao ni to što se u Čačku nije sagradio nijedan objekat ozbiljnije arhitektonske vrednosti od ''demokratskih promena'', tačnije, postao je stovarište građevinskih oblika. Istini za volju, i pre toga Čačak ne može izbrojati zavidan broj pomenutih objekata, naročito u periodu posleratne moderne, čiji obrazac može stvoriti jedino utilitarne i materijalne vrednosti, a retko i istinske arhitektonske vrednosti.


Umesto zaključka – neophodno je(pored ostalog)što pre podstaknuti rad ''javnih intelektualaca'' koje su postmoderna, i naročito neoliberalizam, sistemski istrebili i skrajnuli. Kao što nas je moderna otuđila od Boga, tako nas i postmoderna otuđuje od države i zdravog razuma. Oni ne trpe društvenu i stručnu kritiku; sve je relativno, ne postoje univerzalne istine, sve je moguće i sve je dozvoljeno. Tome su značajno doprineli i nečasni brakovi između struke, privatnog kapitala i politike. Mnogi inženjeri napuštaju svoje pozicije sa fakulteta(kažu da su idealističke i nerealne) i stavljaju se u službu pomenutog predatora(neki su na to naterani iz egzistencijalnih razloga, a neki su jednostavno predodređeni za tako nešto, najčšće zbog nedostatka talenta za stvaranje vrednih dela). Potpisnik ovih redova ne nameće sebe kao ''javnog intelektualca'', daleko od toga. Pred njim tek predstoje godine izučavanja, stvaranja i učenja. Ovo je samo krik mladog arhitekte koji ne može da podnese bučnu tišinu struke i intelektualaca u Čačku, ovo je generacijski krik omladine koja odrasta u atmosferi satiranja svega što nije lični, privatni interes, uništavanja zajednice i interesa zajednice, trivijalizovanja i relativizovanja svih zdravih vrednosti, od kulture do religije. Ovo je krik mnogih žrtava neoliberalnog kapitalizma.


Đorđe Šipetić,inženjer arhitekture (autor je član Glavnog odbora Srpskog pokreta Dveri)

Nema komentara.

Ostavi komentar

Vremenska prognoza