Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Čačak

18. 04. 2015. Čačak, Kraljevo

Autor: Miroljub Dugalić Izvor: Politika

Kuća na međi Kraljeva i Čačka, odgovornost ničija

Peta je godina kako dve sestre Darinka (77) i Svetlana (73) Štavljanin iz sela Kačulice biju bitku za obnovu svoje, u zemljotresu raspukle kuće.

Obilazile su uprave i funkcionere dva grada, pošto žive na razmeđi Kraljeva i Čačka. Dolazile su komisije, merkali su objekat stručnjaci, one su molile i jednog ministra ali nema vajde, pomoći niotkud. Svi su obećavali, a napismeno se samo izjasnila čačanska inspekcija rešenjem od 11. 10. 2013. godine o zabrani korišćenja kuće „jer preti urušavanje objekta, pa je opasan za zdravlje i život ljudi“. Uz to inspektor Dušan Nonić iz Čačka im je naložio hitnu obnovu. Tako je inspekcija blagovremeno „zaštitila“ i sebe i nadležne funkcionere, a sestre su se na to rešenje žalile. Morale su, objašnjavaju, tako da postupe, jer nemaju snage da kuću rekonstruišu a nigde ni da se sklone, recimo u neki drugi objekat. Nema čak uslova ni da se bar privremeno presele kod brata Tanasija u Kraljevo, jer i on stanuje u tesnom prostoru i sa svojom penzijom izdržava brojnu porodicu… Druge familije sestre Štavljanin nemaju, nisu stekle svoje porodice, jer se nijedna se od njih nije udavala.

Tako ih život baš nije štedeo, udarale su ih nevolje sa svih strana. Rano su ostale bez oca, o njima je uz majku Katarinu ponajviše brinuo deda. Kad su se zadevojčile nisu pronašle životnog saputnika, pa su ostale same i sada, kao starice žive od poljoprivredne penzije. Imaju imanje ali ga teško obrađuju, a stoke nemaju pošto im je štalu, još 2006. godine, odnelo klizište. U tom pomeranju tla stradao je i bunar, pa da nije komšija ne bi imale ni pijaću vodu.

Najveća nesreća ih je zadesila 2010. godine, kada im je u zemljotresu raspukla kuća. Takozvana bondručara je bila stara, ali je zidana ciglom. Smatrale su, ipak, da će pomoć stići a tražile su da im se samo pomogne u obnovi, bilo od Kraljeva ili Čačka. Jer, imanje im je u dva sela Lascu i Kačulici, na području dva grada Čačka i Kraljeva i dva okruga Raškog i Moravičkog. Seoski put je „granica“, kuća i dva hektara okućnice nalaze na teritoriji Čačka, a tri hektara njiva i livada na području Kraljeva. Prema toj katastarskoj podeli odvajkada su i porez i jednima i drugima plaćale.

 

 

– Kad je zatresao zemljotres, ja sam spavala u jednoj a Darinka u drugoj sobi. Umalo nismo stradale od komada odžaka i šuta koji se sručio sa plafona. Zidovi su se razdvojili, pa smo se najpre obratile vlastima u Čačku. Kada je neka komisija došla samo su na tren ušli unutra rekavši da se tu ne smemo dalje ni ulaziti a kamoli stanovati. Potpisale smo neki zapisnik i oni su otišli. Posle su još jedanput dolazili ali, eto, do današnjeg dana, ništa više od toga – kaže Svetlana.

U Kraljevu su rekli da im je kuća na teritoriji Čačka i da su spremni da pomognu, ali uz dogovor sa komšijama Čačanima.

– I tako, ispade isto kao posle klizišta. Jer, tada, kada je u vreme velikih kiša proradilo to klizište, ovde je ovaj put asfaltiran i otvaran, pa je tu bio lično Velja Ilić. Obratile smo mu se i obećao je pomoć. Rekao je da se u opštini samo javimo Radu Kruščiću, i najmanje dvadeset puta smo tamo išle i na kraju odustale. Ponekad su se u opštini od nas i skrivali, ništa nismo mogle da učinimo. I, opet, tu nedavno ponovo smo videle ministra Ilića. Dolazio je ovde u selo i tada je rekao: „Ne mogu sada, ali sigurno ću sledeće nedelje do vas doći da vidim šta može da se učini sa tom kućom”. I, prevario nas je. Pa, kakva je to ministarska reč? – pita se Darinka i dodaje da su tu, samo par stotina metara od njih, ljudi posle zemljotresa dobili kuće a sada u njima i ne žive, jer imaju stanove u Kraljevu ili drugim mestima.

Eto, tako je to kad je kuća, takoreći, na međi. A, zanimljivo je i da je ona poslanička i da je, pre skoro jednog veka, ovde bila najlepša, retka od cigle zidana. Podigao je njihov deda Borisav Štavljanin, u to vreme ovde predsednik Odbora zemljoradničke stranke. Bio je tri decenije i predsednik ovdašnjeg poljoprivrednog društva i 1921. godine poslanik u prvom sazivu Narodne skupštine Kraljevine SHS. U selu je tih godina, dakle, bio važan čovek, sazidao je i voćarski dom u čijim je odajama, bez obzira na godišnje doba, temperatura varirala najviše tri, četiri stepena pa, kako jedan od komšija reče, „ta se građevina i u knjigama pominjala, ali je nedavno odlukom seoske vlasti srušena”. A, ostalo je zapisano da je tada iz nje voće i povrće odlazilo na pijace Beča i Minhena.

Međutim, ironija sudbine je htela da sada njegove unuke, kojima očito zvezde nisu bile naklonjene, kao uspomenu na njega čuvaju davno dodeljene mu diplome, zahvalnice, povelje, pohvale… I to u sobi raspuklih zidova.

Nema komentara.

Ostavi komentar