Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Lučani

14. 07. 2020.

Izvor: Nova.rs

Godišnjica nesreće u Lučanima

Ubijen sam, potišten, tužan. Svaki dan plačem. Dete mi nedostaje na svakom koraku. Osećam se bedno. Kad je trebalo da budem najsrećniji čovek, kad sam ovu decu izveo na pravi put, sad sam najtužniji i najbedniji čovek u Srbiji. Kaže za Nova.rs Milovan Milivojević, čiji je sin Milomir Milivojević, poginuo 14. jula 2017. u fabrici Namenske industrije Lučani.

Milovojevići danas obeležavaju tri godine otkada su izgubili sina i brata. Tri tužne godine prepune bola, grčevite borbe za pravdu i istinu, tri godine pritisaka.

O smrtnim slučajevima i povredama se ćutalo. Mnogo porodice prihvatile su da se sa direktorkom i fabrikom “nagode” – dobijali su stanove, zaposlenja, novac… Ali, Milivojevići svoje mrtvo dete ne prodaju.

Do eksplozije i požara u priručnom magacinu došlo je 14. jula 2017. godine kada su dva radnika umrla od zadobijenih opekotina. Milomir Milivojević podlegao je povredama na VMA 3. avgusta.

Njegov otac Milovan, koji i sam radi u fabrici više od tri decenije, javno je progovorio o propustima u organizaciji rada sa eksplozivnim materijalima i rešio da se bori kako bi odgovorni za smrt njegovog sina odgovarali.

Od samog početka Milovan i njegova porodica, supruga Nela, ćerka Mirjana i otac Branko, suočavaju se sa mukama, pritiscima i napadima, koji i danas traju.

Do kulminacije je došlo nakon “spontanog” skupa nekoliko stotina radnika fabrike pred sud u Ivanjici kako bi izrazili podršku direktoru Radošu Milovanoviću. Milovanove i Milomirove nekadašnje kolege, vređali su ih, a aplauzom pozdravili direktora. Tu bruku videla je čitava Srbija.

“Svi su me napustili. Svi oni s kojima sam porastao, s kojima sam išao u školu. Napustili su me zbog straha od lokalnog moćnika, od diktatora. U našu kuću ne ulaze. Posle emisije kod Tatjane Vojtehovski, svi su prestali da dolaze. Slava nam je bila 9. januara, Sveti Stefan. Imali smo 12 gostiju iz komšiluka, niko se više ne pojavljuje. To je strah. U toj fabrici uvek neko radi. Ili dete, ili supruga, stric, strina. Da ne bi trpeli posledice, ne dolaze. Videli ste ispred suda kad su se okupili da podrže direktora. Neću ni ime da mu izgovorim, ne želim da prljam usta. Tu su bili ljudi za koje sam bio spreman da skočim u vatru. Kad sam ih video ispred suda… Ja bih se bar sklonio da me ne vide. To su moje komšije prve. Ljudi koji žive u kući do moje kuće, moji drugovi iz škole, koje poznajem ceo život. Tu su bile moje kolege koje sa mnom rade 30 i kusur godina. Svi su mi okrenuli leđa, a kada sam im prišao da ih pitam da li su došli da podrže mene kao kolegu li mog pokojnog sina, samo su gledali u zemlju, ništa mi nisu rekli. Rekao sam im tad, ako su došli da podrže ovog lučanskog boga, da bog da i oni doževeli ovo što sam ja doživeo, dočekali moju sudbinu”, priča Milovan.

Foto: Printscreen/YouTube/Info LIGA Ivanjica

Nema komentara.

Ostavi komentar

Vremenska prognoza