Naslovna  |  Vesti  |  Da li bi Vojvodina opstala bez Srbije?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

26. 11. 2018.

Izvor: Sputnjik

Da li bi Vojvodina opstala bez Srbije?

Vojvodina ne može sama da opstane. Ako bi se izdvojila iz Srbije, to bi bilo privremeno, do prvog rastrojstva do koga bi došlo na međunarodnom planu i onda bi sve ribe naokolo uzele svoj deo i Vojvodina, naprosto, ne bi postojala, smatra predsednik Matice srpske Dragan Stanić.

Pre sto godina, 25. novembra 1918. godine u Novom Sadu održana je Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banata, Bačkoj i Baranji, koja je proglasila prisajedinjenje tadašnje Vojvodine Kraljevini Srbiji.

Predsednik Matice srpske i profesor Filološkog fakulteta u Novom Sadu dr Dragan Stanić izjavio je u emisiji „Sputnjik intervju“ da je prisajedinjenje Vojvodine Srbiji pripremano praktično još od Velike seobe Srba 1690. godine. Srbima je prilikom dolaska u Austro-ugarsku privilegije dao car Leopold, koje su podrazumevale izvesna prava u vezi sa crkvenim životom, ali i sa nekim oblicima političkog i građanskog organizovanja. Borba za prava Srba u Vojvodini imala je i uspone i padove, da bi uoči Prvog svetskog rata došlo do najveće suspenzije političkih prava Srba.

„Prvi svetski rat je dočekan na ovim prostorima sa velikom strepnjom jer je velika sila bila usmerena prema Srbiji i Crnoj Gori, kao srpskim državama, ali i prema celokupnom srpskom narodu. Na Srbe se gledalo kao na dežurne krivce, a jedna od ključnih parola u tom periodu bila je da ’Srbija mora umreti‘ i ona je najneposrednije izražavala šta je politički i vojni cilj Austro-ugarske“, podseća Stanić.

Međutim, ratne operacije 1914. godine pokazale su da će smrt Srbije i srpskog naroda ići veoma teško, i to je u izvesnom smislu budilo nade vojvođanskih Srba, ali 1915. i na prelasku u 1916. godinu, kad je došlo do potpunog potiskivanja srpske vojske i povlačenja preko Albanije, nade Vojvođana su svedene na minimum.

„To se videlo ne samo po ponašanju neprijatelja, nego i po labilnom stavu kralja Nikole, koji je pokušao da separatnim mirom sa Austrijom dobije na vremenu ne bi li omogućio nekakvo preživljavanje države. To je dovelo do toga da je on zbunio i sopstvenu vojsku. Nije uspeo da je zbuni na Mojkovcu, ali se na mnogim drugim položajima pokazalo koliko to pogubno deluje na vojsku, tako da nije tačno da je Crnoj Gori oduzeta nekakva samostalnost. Činjenice govore da je sam kralj Nikola radio na poništavanju duha otpora i da nije uspeo da jasnom političkom idejom vodi i državu i vojsku u tom periodu“, ističe Stanić.

 

Posle probijanja Solunskog fronta, porasla su očekivanja Srba u Vojvodini i već u oktobru 1918. u Novom Sadu vodeći srpski intelektualci počeli su da se okupljaju u Matici srpskoj, gde je napravljeno jezgro za formiranje Srpskog narodnog odbora.

„Postojala je krupna dilema koja je, nažalost, ostavila previše traga u srpskom političkom biću: da li da se organizuje ulazak u novu političku zajednicu tako što će se Vojvodina prisajediniti Srbiji, ili da se ujedinjenje organizuje preko državnog provizorijuma koji se počeo formirati u Zagrebu. Tu je došlo do dva stava — Jaša Tomić je bio za to da bi Srbi trebalo prvo da se prisajedine sa Srbijom, a potom idu na formiranje južnoslovenske političke zajednice, a Vasa Stajić je mislio da preko Zagreba treba ići na ujedinjavanje. Tad se videlo da je jedini ispravan stav koji je obezbeđivao pravo srpskog naroda na opstanak na ovim prostorima onaj koji je izrekao Jaša Tomić“, smatra Stanić.

On dodaje da je Jaša Tomić jednom sjajnom formulacijom odgovorio Stajiću da ne pravi nikakve štetne poteze, nego da prvo „obuče srpsku košulju“ a posle toga „neka obuče ako hoće i može i jugoslovenski kaput“.

Ipak, najvažnije od svega bilo je to što je srpski narod u Novom Sadu na Velikoj skupštini doneo jednu zrelu političku odluku, u duhu stava Jaše Tomića, da se prvo prisajedini sa Kraljevinom Srbijom a posle da se Srbija ovlasti da pregovara i u ime Srba koji žive u Vojvodini. Dan ranije, podseća Stanić, Srem je doneo odluku o „ujedinjenju preko Zagreba“, međutim, posle Velike skupštine i Srem je odlučio da se usaglasi sa odlukama iz Novog Sada.

„Niko nije poricao ideju jugoslovenskog ujedinjenja. Međutim, bilo je jako važno, i to se videlo na Velikoj skupštini, da se obavi srpsko ujedinjenje. Druga stvar koja je važna za Veliku skupštinu je da to nije bila samo srpska politička ideja, već i svih Slovena koji su živeli na ovim prostorima. Vrlo veliki broj je bio i Rusina, Slovaka i Bunjevaca, pa i neslovenskih naroda koji su pristali uz ovu ideju“, ističe Stanić.

Prema njegovim rečima, Sloveni u okviru Habsburškog carstva nisu mogli da obezbede sva prava koja su priželjkivali i koja su jasno artikulisali 1848. i svi su bili izloženi dosta oštrom procesu mađarizacije kome su želeli da se odupru.

„Činjenica je da je Kraljevina Srbija razvila jake mehanizme parlamentarnog i demokratskog života, naročito od Majskog prevrata 1903. Na osnovu tih iskustava, mislim da su slovenski narodi veoma mnogo očekivali od ujedinjavanja sa Srbijom i u njoj su videli šansu za sopstveni razvitak. Zato manjine nemaju nikakvog razloga da budu nezadovoljne kako se postupalo sa njima zato što su prava manjina, pogotovo u socijalističkom periodu, bila zagarantovana. Ta prava koje su manjine u Vojvodini imale, posebno od sedamdesetih godina prošlog veka, nigde u Evropi nisu imale, i to nije slučajno“, smatra Stanić.

Period između dva svetska rata bio je period zbunjenosti Srba u Vojvodini na nacionalnom planu i istovremeno i period jačanja političkih ideja koje je trebalo da reše pitanje socijalne strukture društva i njenog funkcionisanja u pogledu klasnih i socijalnih razlika.

„Komunistička, zajedno sa hrvatskom nacionalističkom, ustaškom ideologijom nanela je jedan zaista težak udarac srpskoj nacionalnoj misli, a mnoge od tih zabluda su nastale upravo zbog toga što je kralj Aleksandar bio spreman da vrši razne oblike denacionalizacije da bi izgradio višenacionalnu zajednicu. Bojim se da je svaka Jugoslavija morala počivati na izvesnim mehanizmima nasilja, jer su postojale razlike bile između naroda. Na osnovu takve situacije, mi možemo danas zaključiti da bi svakako mnogo razumnije bilo da se 1918. donela odluka da se ne uđe u formiranje jedne tako složene zajednice jer su Srbi imali dovoljno problema da ujedine i sopstveni korpus“, smatra naš sagovornik.

Kad je reč o Baranji, koja je 1918. bila deo Vojvodine a posle 1945. se našla u okviru Socijalističke Republike Hrvatske, Stanić kaže da je još u okviru Habsburškog carstva bila deo srpskog političkog prostora. Do preokreta dolazi tokom Drugog svetskog rata i potonjim naseljavanjem Hrvata iz Hercegovine, tako da je vremenom došlo do promene strukture stanovništva u Baranji.

„Presudnu odluku doneo je Milovan Đilas. Zanimljivo je da je Đilas bio zadužen da raspravlja o pitanjima o kojima on, objektivno rečeno, nije znao gotovo ništa“, kaže Stanić.

Iako u Vojvodini postoje parlamentarne stranke koje ističu vojvođansku zastavu koja podseća na austro-ugarsku i negiraju veze pokrajine sa Srbijom, Stanić kaže da je njihovo uporište u stanovništvu jako malo. Sve stranke koje su pokušavale da Vojvodinu odvoje od ostalog dela srpskog naroda vrlo su neuspešno prolazile kad bi izlazile na izbore sa tim idejama. Druga stvar je kad kombinuju razne ideje, a onda ove separatističke „provuku“ kao usputne.

„Takve ideje mogu da dobiju na relativnoj snazi samo u specifičnim političkim okolnostima u kojima se radi na destrukciji srpskog naroda. To ne znači da autonomija Vojvodine ne treba da postoji. Naravno da treba da postoji zato što postoje kulturološke specifičnosti ovog prostora koje treba negovati“, smatra Stanić.

Nekadašnji predsednik Matice srpske Čedomir Popov, jedan od naših najznačajnijih istoričara, upozoravao je još početkom devedesetih da bi izdvajanje Vojvodine u nekakvu zasebnu celinu izvan srpskog političkog prostora istovremeno značilo i njeno uništenje.

„Vojvodina ne može sama da opstane. Ako bi se izdvojila iz Srbije, to bi bilo privremeno, do prvog rastrojstva do koga bi došlo na međunarodnom planu i onda bi sve ribe naokolo uzele svoj deo i Vojvodina, naprosto, ne bi postojala. U tom smislu, onda ne bi postojala ni ova lepa ideja o različitosti kultura na ovom prostoru, jer tu lepotu je politički zagarantovala tek Vojvodina koja je postojala u okviru Srbije i Jugoslavije“, zaključio je Stanić.

(Sputnjik)

Nema komentara.

Ostavi komentar

Vremenska prognoza